Osobno nisam bila bolesna…
Članovi moje porodice jesu…
Nije bio karcinom dojke, al su bili karcinomi…
Ovo što vam šaljem jest moja priča o onome kako sam prolazila bitke s mojim ocem…
Po hodnicima bolnice ostavila sam tragove nade… plave oblake …
Ostavila sam dio sebe…
Metalna izlizana ručka kolica… klupa za odmor i kako rasporediti prostor za torbu i sjedalo i svjetlo.
Sluh se izoštri na udah… na zvuk kašlja… koliko dugo je trajala tišina?!
Koliko dugo je trebalo da se otvore oči i trenutak olakšanja jer nije to TO.
Dobili smo još malo vremena, a meni se činilo da sam sami svemir na dlan stavila.
Znaš što slijedi, a ne želiš, ni znati, ni živjeti to… samo se želiš boriti.
Samo se želiš nadati dobru… i ne želiš vidjeti ništa drugo iako razum (prokletinja) govori drugo…
I biranje kave na aparatu predstavljaš sebi ko poseban događaj… ko putovanje na neka daleka lijepa mjesta….
Da zadržiš sebe na okupu, da ne dozvoliš oklopu da nacikne jer moraš njemu/njoj poslati pozitivu i sunce i osmijeh i želju da se živi…
Jer si vezan i nećeš da dozvoliš da niti te veze počnu pucati…
Euforija zadataka te drži i daješ 1000% sebe da se ide dobrim putem…
I onda … u trenu sve stane… i male pukotine tebe eksplodiraju…
Iprazni te.
Tako da ne osjećaš ništa i obavljaš sve što treba, iako se u tebi sve rasipa na mikrone…
Nemaš više oslonca, al si i dalje oslonac drugima…
Sreća pa je majka priroda tako napravila, otupiš taj tren.
Mislim da bi mi srce puklo ko balon… napuhalo se i puklo ….
Ne možeš ništa osim nastaviti… nisu te stvorili da prestaneš… i hodaš i radiš i pričaš… ide to dan po dan…
Sjećanja su tu… stalno… i poželim da sam opet na onom hodniku, da gledam u metalnu izlizanu ručku kolica… da gledam u ona vrata i čekam i slušam…