Bilo je to u lito prije trideset godina.

Zar već?

U to smo se doba družili intenzivno..

S gitarom u rukama, po kamenim klupama.

Tamo negdi uz plažu.

Jednu od najlipših na svitu.

Jedna mladost.

Razigrana i bezbrižna.

Iako, nisu baš bila neka vremena.

Sve oko nas je bilo strašno.

Ratno.

A mi?

Mi, u nekom svom svitu.

Punom nade i optimizma.

Život isprid nas.

Smijali smo se glasno, najglasnije.

Pivali isto tako.

U gluvim litnjim noćima, odzvanjali su pisma i smijeh.

Do sitnih jutarnjih sati.

Uz mirise mora i uzavrelog pijeska.

Na nekim kamenim klupama.

Gomila nas….

U svoj toj gomili On je uvik stajao sa strane.

S Coca Colom u ruci i s osmijehom.

Tih.

Samozatajan.

Uvik spreman pomoći.

Naš dobri duh.

Uvik na usluzi.

Svima.

Bez trunke alkohola u sebi.

Jedina osoba koja je sve nas bila sposobna razvesti kući.

Nikad naprasit.

Nikad neugodan.

Sićan se….stajao je tako u kutu prostorije dok je svirao bend.

Ekipa u plesu i ludilu.

On nas je samo promatrao, s osmijehom.

Tad sam mu i prišla.

Zanimalo me….

Što se to krije u njemu?

Iako sam ga znala još kao dite…bio mi je potpuna nepoznanica.

Provocirao me taj osmijeh.

Mir na njegovom licu.

Coca Cola u ruci.

Sve me zanimalo.

Danas nakon 30….znam sve.

Idemo dalje nas dvoje

S osmijehom.

Ponekad i s Coca Colom.

Uz troje djece i s unučicom.

Ne skidamo osmijeh.

I da.

Mirni smo.

Oboje.